Rapsodija riječi, priča 27: Jedno tipično praskozorje

Ljudi su kvarljiva roba. Barem ovi što žive danas i hodaju zemljom gazeći joj svaku travku koja naraste. Svaki čovjek će te izdati. Nema prijatelja koji bi ti dao sve za tvoje ništa.  Ustvari griješim. Ima jedan takav. Ima ih zapravo više. Doduše, nisu muškog spola i lahko se možeš u njih zaljubiti. I tako zaljubljenom, reći će ti šta je život. Stoje na policama i čekaju nekoga za druženje. Nemoj učiti život kroz ljude nego uči ljude kroz život, a život uči kroz te papirnate prijateljice na policama! Ako želiš da...

            „Uhhh, ne mogu više“, uzdahnu Vahid skidajući naočale i trljajući oči.

Vani je već bila duboka noć i samo se ponegdje u daljini moglo čuti prigušeno zavijanje nekog psa lutalice. Vahid zatvori knjigu, ugasi lampu i pođe do kreveta. „Težak dan“, pomisli. Žena hrče; Vahid skuplja i širi nožne prste koji su mu jedino virili ispod jorgana; komarac bezbjedno zuji; i tako...Činilo mu se da nije zaspao koliko ni jedan tren, kao onaj kad ga je žena iza sna lupila koljenom u leđa, a on joj opsovao u mislima sve po spisku. K'o u magli, tamo negdje na granici njegovog sna i jave, treperio je promukli glas Vehbije, starog mujezina mahalske džamije. Vahid se trže, namršti facu i zijevajući ode do toaleta. Još koji put je mljacnuo suhim ustima i krenuo da se abdesti. Kad sve bi gotovo, on obuče neku iznosanu jaknu što je visila na šteki i izađe vani. Svjež aprilski zrak ga ošinu kao pogled njegovog rahmetli babe Rasima kad ga je k'o dijete mlatio kaišem i tjerao da ponovo radi isti posao koji prehodno nije dobro uradio. Divno jutro za prisjećanje minulih godina. „Šteta što put do džamije nije duži, da se bolje razbudim“, mislio je.

*

Joj dobra je i ona Škoda, iako možda treba da joj se zamijeni koji dio, ali bolje mi je i to nego da kupujem novo. Žara jarane. Još sad i ovaj problem na poslu. Ako me šef bude pitao da objasnim, reći ću da sam ja tek kasnije došao. Kad sam ja baksuz. Zapadne me najveća budala među radnicima, a babin sin. Teško mu kapke podić', a kamol' šta drugo. Trebalo bi i dijetu šta kupit', sutra mu je rođendan. Nije vala ni meni lahko. I ona punica našla sad da se razboli pa mene žena moli da joj idemo svako malo. Što joj, konj, ne uplatih vozačku pa nek joj sama ide kol'ko hoće.

Vel hamdu lillahi rabbil alemin el Fatiha!

...

          „Esselamu alejkum!“

          „Alejkumu selam!“

       Vjernici ustadoše i krenuše da se selame jedni s drugima.

-          Selam alejk efendija! Kako si?

-          Alejkumu selam Ibrahimaga! Dobro hvala Bogu. Kako si ti? Nešto si mi ublijedio ovih dana.

-          Ma dobro je kako može bit'. Dever dunja moj hodža.

**

-          Vidiš li tamo onog čovjeka – šapčući progovori Šukrija Vahidu dok su čekali ikamet.

-         Vidim, ja, šta s njim? – ne baš znatiželjno upita Vahid, dok je pokrivao rukom širom otvorena usta koja su izgledala kao da će nekoga progutati.

-          Ono ti je Ibrahim, nedavno se vratio s hadža, pravi vjernik što 'no kažu. Ne bi ti taj mrava zgazio.

-          Daj bolan Šukrija, ured sam zasp'o, nije mi do čega.

-          Pa dobro, 'nako ti kažem, hvala Allahu pa imamo 'vakih ljudi, i to još u našem džematu.

-          Jah, hvala Allahu – klimajući otpuhnu Vahid i još jednom zijevnu tresući se cijelim tijelom.

-          A znaš kako se brine za punicu sad kako se razbolila, ni rođeni sin joj ne bi tako...kažem ti, duša od...

Allahu ekberullahu ekberullahu ekberullahu ekber. Ešhedu en...

***

Vehbija, mujezin, stade napipavati bravu u mraku dok je iz dubokog džepa vadio džamijski ključ. Vrata zaškripaše i on uđe. Unutra mrak; grobna tišina. Nije bilo nimalo jezivo; naprotiv, bližio se sabah i sve je svitalo, a usput se osjećao onaj fini miris džamije pomiješan sa osvježivačima zraka. Vehbija upali svjetlo i osmotri uokolo. „Izgleda da i šejtani pobjegnu kad se približi sabah“, pomisli i nasmija se. „Sigurno ima neki melek ko i naš Šukrija pa ih pošuta prije namaza i pazi da ne skaču i ne pričaju po džamiji. Onaj Šukrija je stvarno ljudina, ma ni šaptati ne da. Dijetu mi eno soluf skoro iščupao samo što je namigivao onom Zajkinom. Al' dobar je Šukrija. Isto naš džamijski policajac.“

****

Gledaj ti to. On je sad naš'o da uči Kur'an. Joj što me nerviraju ovi što su tek ušli u vjeru i prave se pametni. Gledaj molim te. Glumi nekog pametnjakovića i ahlakliju. Idi obrij se nakazo! Kobajagi ništa ružno ne priča i ništa ružno ne radi, a vidi, svi ljudi tespihaju, a on se naš'o pametan i sad uči Kur'an. Možda i nije Kur'an nego neka druga knjiga. Tobejarabi.

...

-          Selam alejk efendija!

-          Alejkumu selam Šukrija!

-          Šta bi efendija? Nešto si mi se plaho zagled'o u Saliha.

-          Ma 'nako nešto gled'o kroz njega, a i lijepu bradu ima mašAllah.

-          Jest Boga mi, samo opet, nekako je na svoju ruku...eno vidiš ode, a i ne poselami se.

-          Ma omladina moj Šukrija, samo nek dolazi u džamiju i dobro je.

-          Jah moj efendija.